Sale, ne znam kako drugi, ali ja uopste ne mogu da otvorim ni main page, ni forum. Da bih videla teme i otvorila novu temu, morala sam da idem na tvoj profil. Ne znam da li i drugi imaju takav problem, ali, eto.
Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema: Što utehom zovu, zovi zaboravom; Jad istinski dubok nikad ne zadrema. Rastrzana tako među snom i javom, Gledajući kako nepomično bdije Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom. Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta čemerna čaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da će nas večno strasna prošlost naša U nemirne noći da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaša. Surovi će dani doći i uzeti Svaki po svoj deo od srca što bunca, Što želi, što moli; a ti ćeš se peti; Peti neprekidno, do kobnog vrhunca, Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete Pružajući ruke i vapijuć: Sunca I tako ti dani bez sreće i mete, Odnoseć svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani će kraj nas da prolete, I ne pokidavši ni jednu od uža Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji, Za nama i gleda na nas ko Meduza. Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko Dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko - Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovara nije; Gde je početak? Gde li čudna meta? U neprovidnim maglama se krije. Brod mnogi ovud minu s mnogo muke, Istine blago tražeć u dubini; I ne spaziše svetiljke iz luke - A gle po vodi razvalina njini... Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukčije nam zbori Niti u pustoš pustaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori. Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu ćeš samo steći. - O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni slatko žuboreći. I snivaj samo Biće manje suza I više svjetlih i spokojnih noci... Svikni na odmor pod teretom uža Istina jedna i sama će doći Zovi se ljubav I nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i tio: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio Ne pitaj nikad: zvuke naših dana Hoce li vjetri da raznesu šumom, Ko bjeli behar sa procvalih grana, Il cvjeće nekad nad našijem humom; Il će da žive... Niti pitaj, mlada, Da li se rodi odjek tvome glasu, I da l ga naše gluho doba sada Vjencima svojim il kamenjem zasu, - Budi ko ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, Što pjeva žudno izmeđ lednih gora, Ne pitajući da l je kogod gleda, I da l je sluša; i sred mrtvog dola Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije
Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna moja reč u šumu moj korak i bludnja i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
