Српкињица једна мала
Волела је много знати;
што год види она пита:
„шта ј е ово, мила мати?”

Преврћући књигу неку,
Спазила је слику малу,
И на слици децу многу,
Међу њима Светог Саву.

„Је ли, мати, ко је ово
Са дечицом што се бави,
што му рука десна лебди
На дечијој малој глави!”

„Је ли, мати ко је ово
Лице му је тако благо,
Уста му се чисто смеше,
Ко да кажу: Чедо драго!”

„Реци, мајко, ко је, реци,
Ја ту слику врло волим,
Не знам зашто, ал' бих чисто
Да се пред њом Богу молим”.

„И моли се, ћерко мила,
Та је слика света нама,
Тај што децу благосиља,
То је, ћери, Свети Сава!”

„Краљевић је српски био,
ал' му круна не би мила,
У животу монашкоме,
Душа му се посветила.”

„Одрек'о се света, блага,
Милији му сиромаши,
Пролазио свуда он је,
Да их теши, да их блажи.”

„Волео је Српство своје
Па му школе стога дао,
Против глупости и незнања
просветом га опасао.”

„Све врлине што их им'о,
По Српству је он садио,
Неуморно за живота
За Српство је он радио.”

„Па шта му је Српство могло
За толике даре дати,
Већ га поче за живота
Светитељем својим звати.”

„И по смрти светац беше,
Веран светац своме роду,
И по смрти чувао му,
Веру свету и слободу!”

„У срдашцу деце српске,
Трепти једна жишка мала,
И трептаће док нас траје,
Ужег'о је Свети Сава.”

„А та жишка, то је љубав
што с' гасити нигда не да,
што нам данас место свеца,
Наук његов проповеда.”

„И у твоме срцу гори,
Зато волиш слику малу,
Зато желиш да се молиш,
Кад угледаш Светог Саву!”


-- Edited by Administrator at 16:08, 2005-12-18



-- Edited by Administrator at 16:12, 2005-12-18